Увод за наставника:
У стварности у којој су убиства била норма и у свету у ком су владали садизам и окрутност, било је много оних који нису имали снаге да се издигну над свакодневном борбом за преживљавање. Но било је и оних који су, успркос кршењу свих моралних вредности, успели да сачувају морални и етички начин живота и тиме доказали да је људски дух већи од покушаја да се разбије.
Проучавањем хуманости као одговор на дехуманизацију, уочавамо невероватну снагу карактера оних људи који су показали човечност у сени смрти.Препоручујемо да церемонију прати прикладна (класична) музика. Нека један ученик буде наратор, а други нека читају сваки по једну улогу.
Церемонија
Наратор:
Циљ овог програма је приказ хуманих реакција људи у нехуманим условима Другог светског рата. Обратићемо пажњу на свет гета где су биле затворене стотине хиљада Јевреја, пре него што су депортовани у логоре уништења. Услови живота у гету били су екстремно тешки у својем сиромаштву које је дотицало сваку фазу ове њихове нове стварности. На основу дневника написаних током тог раздобља, као и на основу сведочанства преживелих, показаћемо вам многе начине на које су Јевреји покушавали да остану човечни у невиђеној нечовечности. Важно је схватити да људски дух има потенцијал да се уздигне над оним што га жели срушити. Сетићемо се и нормалног живота који су водили ови људи до трагедије Холокауста.
Читајући два одломка из дневника две младе пољске девојке, добићемо кратак увид у њихове животе пре рата.
Мириам, 14 година:
"Били смо топла породица која је живела безбрижно, тихо и рутински. Сви смо се родили у Бјалистоку, генерација за генерацијом, окружени пријатељима, суседима и познаницима. Године мог детињства и детињства моје сестре Соњеле текле су веома мирно."
Хана, 14 година:
"Након што бих написала домаћи задатак играла бих се са луткама које сам користила као манекенке. Облачила би им хаљине које сам сама дизајнирала и сашила. Читање је било моја омиљена занимација. Похађала сам балет, а зими ишла на клизање. Док сам клизала, често сам замишљала себе као познату клизачицу која наступа пред бројном публиком."
Наратор:
Све се променило 1939.
Након што је немачка војска освојила Пољску, нормалан живот, како за Пољаке тако и Јевреје, драматично се променио. Сви су патили за време немачке окупације. Немци су основали јеврејске четврти (гетое) широм окупиране земље и терали Јевреје из мањих градова у сиромашне четврти већих градова. Гета су била пренасељена, нека жигосана, што је означавало велика ограничења кретања. Јевреји су били мучени глађу, породични живот био је раскинут, касније су ти људи одвођени у концентрационе логоре где је многе чекала смрт.
Ипак, упркос свим тешкоћама свакодневног преживљавања нашли су се они који су налазили времена и снаге да дају подршку осталима. Елиезер Аyалон (данас живи у Јерусалиму) имао је 13 година кад је почео рат. Он говори о мајчиној способности лечења људи, упркос ужасним условима живота у гету.
Елиезер:
"Моја мама није била професионална медицинска сестра али је знала да лечи људе на свој начин.
Често су је звали, била је позната као специјалиста у вађењу трња и иглица. Имала је кутијицу са иглама и прибадачама и лечила је на тако професионалан начин. Није тиме зарађивала. Само је хтела да помагне суседима – осећала је потребу да допринесе и учини нешто за њих."
Наратор:
Миријам из Бјалостока, о чијем сретном детињству смо управо чули, наставља са описивањем живота своје породице након присилног уласка у бјалисточки гето.
Мириам:
"Немци су наредили Јеврејима да живе "ближе" један другоме, па су основали гето у Бјалистоку.
Ограничено подручје, са само пар улица, било је премалено да смести сву јеврејску популацију града. Пренасељеност бејаше страшна већ од почетка. Пола собе у стану било је додељено нашој породици. У стану се "гужвало" девет породица. Убрзо смо се нашли заједно са целим јеврејским становништвом Бјалистока."
Наратор:
Глад и покушаји набавке хране унутар и ван гета, овековечила је за младе нараштаје Хенрyка Лазаварт. Хенрyка је била млада пољска Јеврејка, песникиња, убијена 1942. године у Треблинки. У њеној песми "Мали кријумчар" читамо о тешкоћама и опасностима мале деце која су се мучила да би опскрбила храном своје породице.
Нека два ученика читају
МАЛИ КРИЈУМЧАР / Henryka Lazawart
A: Преко Јевреја, мимо страже,
Кроз рупе, рушевине, жице, и ограде,
Дрзак, гладан, упоран
Пролазим, трчим као мачка.
У подне, ноћу и у зору
По ветру, мећави, врућини,
Стотину пута излагах опасности свој живот
Ризикујем свој дечји врат.
B: Под руком торба од другог платна
На леђима подеротина
Моје ноге одрвењене
У мом срцу стално страх
Али све морам издржати
Све морам препатити
Како би се ви, даме и господо,
Наситили сутра хлеба.
A: Између Јевреја, преко јама, кроз цигле
Ноћу, зором и дању
Усуђујем се гладан, вешт сам.
Крећем се тихо попут сене.
Ако ме рука судбине
Ухвати одједном у овој игри
То ће бити уобичајена животна замка.
B: Не чекај ме више, мајко,
Нећу ти се вратити,
Мој глас неће допрети тако далеко.
Улична прашина ће покрити
Изгубљену дечју судбу.
Али још увек лице пита:
Мама, ко ће ти сутра донети хлеб?
Наратор:
Кроз ову песму имамо увид у свет гета у ком све иде наопачке, где мали кријумчари опскрбљују своје родитеље храном.
Елиезер се сећа како се његова мајка жртвовала за своју децу. Такође нам говори да је могао сачувати достојанство користећи зарађени новац како би помогао својој породици.
Елиезер:
"У гету смо пола векне хлеба делили на петорицу. Сећам се како смо сви седели скупа,а мој отац делио тај комад хлеба трудећи се да сви добију подједнаки део. Моја мама је увек свој део давала мени... 'Нисам гладна' – обичавала је говорити. Тога ћу се увек сећати. Сваки пут кад би се моја мама одрицала нечега ради мене знао сам да много жртвује. Имао сам пуно оптимизма, пуно наде и вере – можда сам то примио од мајке. Такође сам се много користио маштом. Говорио сам себи да ће сигурно бити још добрих времена за Јевреје кад се све заврши. Што ме највише натерало да наставим да живим и верујем, био је мој посао који сам добио изван гета. Били смо плаћени, те сам новцем ипак некако могао тајно да снабдевам своју породицу."
Наратор:
Како би се колико-толико сачувао осећај нормалног живота, Јевреји су уложили огроман труд како би организовали школе, болнице, верска сакупљања, кухиње и концерте упркос забранама.
Следеће сведочанство једне јеврејске девојке описује дух који је надвладао, упркос зидовима гета.
Сима,17 година:
"Сећам се састанака у нашем клубу за младе. У старом, полу срушеном стану, у малој улици, састајали смо се заједно... учитељи, глумци, певачи, пријатељи... на пар сати кад смо могли. Ти сусрети су нам давали снаге да наставимо. У тих пар сати бежали смо од сурове стварности и налазили храну души. У средишту страшних убијања, не знајући да ли ћемо доживети следећи дан... трудили смо се да наставимо да живимо... Хор је изводио песме на јидишу, глумци су постављали драме. Одржавала су се такмичења за најбољу причу, најбољу драму, најбољу песму. Писци су приређивали књижевне вечери. Песници су читали своје песме."
Наратор:
Аврам Копловиц, који је страдао у гету у Лођу, пронашао је свој властити начин бега од грубе стварности. Он је сањао.
Маштао је о бегу кроз чаробну поезију. Једна од његових песама, "САН", описује слободу коју он више ни је осетио. Аврам Копловиц убијен је у Аушвицу 1944. године.
САН / Avraham Koplowicz
Када нарастем и напуним двадесету,
Кренућу да видим чаробан свет
Сешћу у птицу с мотором,
Узлетећу, винућу се високо у свемир.
Летећу, једрити и кружити
Над дивним далеким светом.
Лебдећу над рекама и океанима
Устремљен према небу, уздизаћу се и цветати,
Облак је моја сестра, ветар мој брат.
[...] Облак је моја сестра, ветар мој брат.
Видећу пирамиде и Сфингу,
Летећу изнад водопада Нијагаре,
Изнад облацима прекривеним стена Тибета
Ветром ћу проћи велико острво кенгура.
Летећу полако, лебдети лењо.
Наратор:
Многи млади Јевреји су се нашли сасвим сами, без ближњих, браће, сестара, родитеља, ујака, тетака. Мањкало им је друштво вршњака са којима би разговарали о сретним временима пре Холокауста. Ашер Уд (данас живи у Јерусалиму) провео је тешке године, док је као неки објект био вођен из гета у радионице, па у концентрациони логор, те коначно у Аушвиц-Биркенау. Описује себе као усамљени камен. Он никад није уживао предности пријатељства као нпр. Елиезер Аyалон.
Елиезер:
"Ако ми је нешто недостајало, онда су то били пријатељи. Био сам најмлађи у логору. Није било много деце мог узраста. Недостајао ми је прави пријатељ са којим бих могао причати и делити успомене. Тек касније 1944. године срео сам таквог једног пријатеља... Шломо.... надахнуће које смо добили један од другог пуно нам је помогло. Обичавали смо храбрити један другог, присећати се прошлости, то нас је увелике смиривало. Шломо је био из Мађарске, причали смо на јидишу. Били смо скоро истог узраста и то ми је помогло да будем отворен и о оним стварима о којима нисам могао причати са осталима. Делили смо све."
Наратор:
Маша Гринбаум, одрасла у Литванији, данас живи у Јерусалиму, присећа се како је њена бака помагала људима у гету:
Маша:
"Моја бака кувала је чак и за оне, које није познавала. Неко јој је рекао да је стигла нека породица без игде ичега. Бака је одмах скувала огромни лонац супе. Питала сам је: Баба Етел, зар ћеш сву ову супу појести сама?
- Не, дете моје, то је за друге људе.
И рекла је још и ово: када дођу јести, немој овде стајати и гледати да се људи не срамоте. Иди у другу собу. Не смемо посрамљивати друге."
Наратор:
8. маја 1945. године Немци су се предали али шта је то значило за преживеле Холокауста? Скоро два милиона деце је био депортовано у смрт, а они који су остали били су једва живи. Елиезер Аyалон, који је после гета "гостовао" у још пет логора, питао се како вратити веру у човечанство, након дехуманизовања.
Елиезер:
"Ослобођење је за мене означавало враћање у човечанство..У тренутку кад сам добио свој број био сам понижен, осећао сам се понижено. Било је изузетно тешко вратити слику човечности. Кад сам већ био сит, удовољен, нисам се морао стално бринути за чарапе, доње рубље, четкицу за зубе, пар ципела, желео сам скинути униформу са бројем и осетити да се враћам у живот. Био је то врло дуг процес. Али на крају ми је успело"
